Fudbaler Gane Kristijan Atsu nalazi se u jeku nemilosrdne bitke za opstanak u Premier ligi s Njukastlom, ali on smatra da ta borba nije ništa naspram borbe njegove porodice protiv siromaštva.
Djetinjstvo bivšeg igrača Čelsija obilježili su novčani problemi i gubitak oca u tragičnim okolnostima – porodica nikada nije saznala pravi uzrok smrti zbog nedostatka medicinske pomoći tamošnjih ljekara.
Odrastao u mjestu Ada Foa, s voj talenat je brusio na ulici prije nego što su ga uočili skauti iz Fejnoordove afričke akademije. Pozdravio se s porodicom, ne znajući da nikad više neće vidjeti svog oca Imanuela, koji se razbolio i umro u prvih šest mjeseci kojih je Kristijan proveo u akademiji.
Njegov brat i majka brinuli su za njega, a ostatak porodice bio je raštrkan širom zemlje u borbi za preživljavanje kako bi nadoknadili gubitak glave kuće, koja se bavila ribarstvom.
Atsu je izlazak iz siromaštva pronašao 2010. godine kada Porto pokazuje interes te odvodi mladog fudbalera u Evropu.
On danas radi kao ambasador britanske humanitarne organizacije čiji je cilj borba protiv siromaštva. Tu borbu 26-godišnjak shvata jako ozbiljno jer smatra da je njegov otac mogao da bude spašen da je porodica imala finansijska sredstva kakva imaju danas.
“Da, 100 posto! Preživio bi da sam ja već tada bio profesionalni fudbaler ili da je te zdravstvene probleme imao dok sam ja bio u Portu”, rekao je Atsu za “Goal” i dodao:
“Preživio bi jer bih se ja brinuo o njemu. Odveo bih ga u bolju bolnicu i sve bi bilo u redu. Uvijek smo pričali o tome kad bismo se našli na porodičnim okupljanjima. Za njega, bio bi predivan osjećaj da me vidio kako igram. Za mene je to jako teško jer je moj otac žrtvovao sve da bi me vidio kako igram, a kad sam postao dobar – otišao je. Teško je, ali to je život”.
Njukastlovi fudbaleri su usred borbe za ostanak, ali većina njih će se ipak okupiti na gala večeri kako bi dali podršku Atsuovoj borbi.
Atsu je kao mladić prekinuo školovanje zbog sporta te je, na trodnevnoj probi u Portu, osjećao veliki pritisak neuspjeha koji je mogao da uništi snove njegove porodice i prijatelja o lakšem životu.
“Tačno je da sam u Gani naučio sve o pritisku. Naučio sam da se nosim. Znali smo govoriti da ‘pas koji te lovi određuje brzinu kojom trčiš’. Ako te lovi spor pas, trčaćeš sporo, ali ako te lovi nešto brža životinja, i ti ćeš potrčati brže. Što je više pritiska na tebi, to ćeš napornije raditi. Imao sam puno pritiska na leđima i nisam imao razloga da ne trčim brže, radim više. Napustio sam akademiju jer sam razgovarao s porodicom i odlučio se na povratak kući. Tamo me dočekalo Portovo pismo u kojem su mi objasnili da su gledali moje videosnimke s akademije i da me žele. Bio sam sretan što sam došao kući i imao nekoga ko može da mi pomogne s odlukom. Razgovarao sam s porodicom i odlučio da moram da odem u Portugal jer je to velika prilika za mene”, objasnio je Ganac.
On je dodao da je prvi ugovor potpisao na tri dana.
“Imao sam probu. Prvi ugovor je bio samo probni, na tri dana. Nije bilo lako, ali zahvaljujem Bogu na toj prilici. Puno djece u Gani neće dobiti tu priliku i potrošiće svoj talenat u Africi. Stoga je jedan od mojih ciljeva da omogućim toj djeci da uzalud ne rasipaju talenat nego da im se pruži prilika”, objasnio je fudbaler.
Potom je objasnio i kako se osjećao u prvim danima kao profesionalni igrač.
“Bio sam jako sretan jer sam mogao da šaljem novac porodici i prijateljima u ganu. Bio sam srećan kada sam potpisao i produžetak ugovora, na tri godine. Cilj nije bio novac, već da igram na najvišem nivou te dobijem priliku za napredovanje. Igrao sam na dosta velikih stadiona u Gani pa to nije bio problem za mene, a dobra stvar je što u Evropi nije bilo pritiska van terena – ljudi i prijatelja koji bi me opsjedali pozivima. Sada taj pritisak nije tako velik kao na početku karijere. Znate, imam šestoro braće, četiri sestre i majku; lijepo je kad čuju dobre vijesti i to im izmami osmijeh na lica”, kaže Atsku između ostalog za “Goal”.
(Goal.com)
